Коло српских сестара је једно од најстаријих добротворних, патриотских и културно-просветних удружења на Балкану.
Делфа Иванић рођена Мусић и Надежда Петровић су због све већег терора над Србима на Космету и Јужној Србији почетком двадесетог века дошле на идеју да оснују женско, родољубиво и хуманитарно друштво.
Њихова идеја наишла је на разумевање и подршку угледних грађана међу којима су били и Бранислав Нушић, Јаша Продановић, Андра Николић, Димитрије Мита Петровић( Надеждин отац). Договорено је да се одржи оснивачки састанак што је и урађено у месецу јулу 1903. године у кући Мите Петровића.
На предлог Бранислава Нушића друштво је добило име ”Коло српских сестара” па је тако он постао кум Кола.
Убрзо за тим, тачније на Велику Госпојину 1903. године, у задужбини великог српског добротвора Илије Коларца у Београду, одржана је прва скупжтина Кола српских сестара, на којој је за председницу изабрана Савка Суботић, за потредседницу Делфа Иванић, а за секретара Надежда Петровић.
Савка Суботић (1834-1918) потиче из познате новосадске породице Полит Десанчић. Школовала се у Новом Саду и Бечу. Залагала се да побољша положај жена у друштву сматрајући да жена није предодређена само за улогу мајке и домаћице, већ да има право на образовање и рад. У Новом Саду је основала прву женску задругу, која је помагала сиромашним девојчицама да се школују за учитељице. Била је председница ”Српског народног женског савеза” и ”Задруге Српкиња Новосадкиња”. Познавала је Кната и Шопенхауера. Оставила је записе о многим значајним личностима из друге половине XIX и почетка XX века. Упокојила се 1918. године. Дужност председнице Кола обављала је од 1903. до 1905. године.
Делфа Иванић је ћерка Ивана Мусића, католичког свештеника из Љубушког. Након завршетка Херцеговачког устанка Иван се са супругом Цвијетом рођеном Вуксановић, преселио на Цетиње, одакле после краћег времена одлази у Београд. Након упокојења родитеља 1888.године Делфу као сироче усваја Михаило Богичевић, председник београдске општине. У Београду је завршила Основну и Вишу женску школу и уписала студије хемије у Женеви, које прекида због смрти свог поочима. Од 1900. ради као учитељица у Скопљу где упознаје свог будућег супруга Ивана Иванића, српског вицеконзула са којим је касније живела и у Цариграду, Будимпешти, Ријеци, Трсту и у Франкфурту.
У балканским ратовима и Првом светском рату активно се бави хуманитарним радом оснивајући болнице и српска удружења. Прва је Српкиња и прва жена са простора Краљевине Југославије добитница Медаље за милосрђе”Флоренс Најтингел” коју је установио Међународни Црвени крст. Упокојила се у Београду 1972. године.
Надежда Петровић (1873-1915) била је најзначајнија српска сликарка с краја XIX и почетка XX века. Сматрала је да уметност није луксуз и да уметници морају бити културни ”апостоли” који рашчишћавају незнање и васпитавају публику.
Била је добровољна болничарка у два балканска рата и у Првом светском рату. Два пута је оболела од тифуса. Други пут са фаталним исходом. Упокојила се 3. априла 1915. године.
